Spletkarenje bez duše

0
52

Zašto pojedini ljudi spletkare? Iz zlobe, straha, dosade, zadovoljstva, nesigurnosti? Da li je spletkarenje postalo vid opstanka, umeće preživljavanja? Da li je spletkarenje plod zavisti? Zašto “čaršija” ima potrebu da priča ono što je neistina i da spletkari ? Zašto se dobar odnos vraća neiskrenim? Ko kome i pre svega, zašto i u kojoj meri blati ime, ljubav, prijateljstvo, posao i u krajnjoj liniji ugled kao čoveka? Kako se ponašati sa takvim ljudima? To su pitanja sa kojima se suočavamo skoro svakodnevno.

Spletkare ili spletkaroši su lažljivci višeg reda. Propagandisti. Jer, spletka je oblik propagande, samo sa skromnijim ciljevima od onih političkih ili komercijalnih. Naravno, spletkarenje ima veći značaj kada su na meti osobe iz sveta politike i kulture. Spletka smišljena i plasirana preko štampe, da se ocrni i izazove podozrenje političkog protivnika pred izbore, naruši privatan život, osujeti dodela nagrade… A šta je sa “običnim” ljudima? Motivi tih ljudi su različiti – sticanje konkretne lične koristi na tuđoj šteti, pa do onih iracionalnih, pa čak i patoloških. Spletkarenje je podmukao način da se iz jake zavidnosti osvetimo nekome koga ne volimo i to samo zato jer je lepši, uspešniji ili bolje živi. To se radi iz pakosti, osećanja nemoći ili iz dosade – kaže psiholog Žarko Trebješanin. Takva osoba – spletkara – o sebi ne misli ništa loše. I ne uviđa veličinu povrede koju izaziva.

Zapitamo li se koliko spletka može biti moćna i ubojita stvar? Zlonamerna laž može da nam preokrene život. Intrige i spletke se pokreću smišljeno, imaju cilj, nameru, plan, da se neko ocrni, da se nekome naudi, da se nekome nanese patnja. Takve stvari mogu imati čak i tragične ishode. Širenje glasina, podmetanje nogu, ogovaranje – oblici indirektne agresije – postale su legalno sredstvo za ostvarivanje sopstvenih ciljeva, način obračuna sa osobama za koje se veruje da stoje na putu nečijeg uspeha, način za isključivanje konkurencije. Zvuči grozno, za šta su sve ljudi sposobni. Ocrniti nekog pred drugima, naneti štetu na poslu ili u odnosu sa drugim ljudima, postale su svakodnevna pojava. Zarad posla i nekih ličnih interesa. Takvi ljudi su sebični, gledaju samo sebe. Licemerni i pohlepni. Sujetni. Stalno u sukobu sa svojim potrebama i očekivanjima. Nesrećni. Neki čak osećaju zadovoljstvo dok obezvređuju druge. Svi mi volimo dobre međuljudske odnose, osim ako nisi stoka ljudska, pa te čini srećnim da činiš ljude nesrećnim!? Mnogo ljudi nije spremno da prihvati tuđ uspeh, sreću, lepotu. Zašto oni koji spletkare veruju da će žrtve uvek biti neko drugi, a ne i oni sami? Jednom pokrenuta lavina laži i spletki, teško je zaustavljiva. Stvara pogrešne percepcije o ljudima, koje mogu biti daleko od istine. A čišćenje posledica spletki je ponekad borba sa vetrenjačama. 

Nisu svi ljudi dobri. Niti ih, na žalost možemo promeniti. Da li je to uopšte naša uloga? Naš posao je da nađemo način da odnos sa takvim ljudima – koji ne samo da nam ne žele dobro, nego nam i čine zlo – ne deluje previše na nas. Da pokušamo da se izolujemo, ako je to moguće, od štetnosti takvih ljudi. Čini se, da ih ne možemo izbeći. Te koji lažu, iskrivljuju istinu, šire lažne glasine. Sada kad vidim takve ljude, ne ljutim se, nego ih žalim. Pokušavam da im zahvalim na dobroj lekciji. Nož u leđa je jedna najbolja lekcija odrastanja. I najteža. Ne podnosim nepravdu i neistinu. Ali izgleda da je neophodno doživeti takvo šta da bi naučili lekciju. Mirna savest je satisfakcija koju nikakvo klupko spletki ne može da nadomesti. Zlim ljudima je savest amputirana. Bave se tuđim životima, jer ne mogu da podnesu svoj.

Aleksandra Kivela