Imam jedne cipele već 30 godina

0
504

Piše: Dženana Fetić

Imam, da vam kažem, jedne cipele, već 30 godina. Krvavo ih platih, al milo mi bilo. Znao sam da ubijaju, ubijale su i druge što ne bi mene. Al dadoh im šansu.

Ispočetka sam trpio, jer bile su nove, lijepe, elegantne. Onako baš mladalačke. Krvarile mi noge često. Al hajd, rekoh dok nalegnu.

Trpio sam kasnije jer me bješe strah ako uzmem nove, ubijaće još više. Krvarile mi noge, prsti, pucali žuljevi, ali trpio sam.

Trpio sam kasnije jer je bila kriza, zavisio sam od tih cipela. Radio sam, nisam mogao bez njih ić. Nisam imao druge. Krvarile mi noge opet, boljelo me sve do kostiju. Al rekoh proći će. Možda da se još malo razgaze.

Trpio sam kasnije, nekako po navici. Kad bi mi ko rekao da uzmem kakve nove, bolje, inatio sam se i govorio da nema više takvih. Svim drugima sam nalazio mahane. Previše opuštene, previše namazane, previše evropske, previše hladne. Djeca mi govorila da u Njemačkoj ima ljepših, al nisam kažem vam, iz inata htio da promijenim. Na bol sam se navikao. Prsti su mi neki već bili i otkazali. Nisu više ni krvarili, ni mrdali. Umrtvili se. Al nekako mi i dalje bješe milo.

I danas bih trpio, al se raspadoše. Prsti mi ispadoše napolje, a od đona više ni traga.

Kog sad da ubjeđujem da mi se i dalje sviđaju, da su i dalje najbolje i da mi je i dalje milo da ih nosim…