Preselila Zada Hadžić, majka Ibrahima Hadžića, najzanimljivija majka iz poezije

0
2252
Majka-Zada

Piše: Nadija Rebronja

Danas je u 95. godini preselila Zada Hadžić, majka Ibrahima Hadžića, najzanimljivija majka iz poezije.

Kada sam 2008. objavila svoju prvu knjigu ,,Ples morima“ poklonila sam tu knjigu Ibrahimu i dobila ovaj mejl:

,,Draga Nadija, već sutradan po povratku iz Pazara pročitao sam tvoju tanušnu, a odličnu i tešku knjigu pesama. Čestitam. Izuzetno si me obradovala. […]   I jedna zanimljivost: pošto sam pročitao tvoju knjigu izašao sam u čaršiju. Kada sam se vratio kući, zatekao sam moju majku Zadu kako čita pogovor. Bila je istinski očarana tvojim pesmama. Pitala me je da li imam tvoj telefon da ti se javi. Ja sam joj kazao da ću ti ja javiti o njenom sudu, jer, ovo što pišem može da ostane kao zapis, a telefonski poziv nema trajnu vrednost. Da znaš, taj čitalac, iliti moja majka, ima 86 godina. To ti je sigurno najstariji čitalac.“ 


Nedavno sam čula da je bolesna i poslala sam joj poklon po rodbini iz Rožaja, kako je to običaj u Sandžaku. Nisam izgubila svog najstarijeg čitaoca jer je majka Zada puno puta opevana u Ibrahimovoj poeziji, ona je i član porodice i deo mog čitalačkog i poetskog odrastanja, poetska majka, majka iz poezije.

 

PRVI PUT S MAJKOM NA SVETSKOM FUDBALSKOM PRVENSTU
Ibrahim Hadžić

Dok gledamo kasno uveče prenos na TV-u
Fudbalske utakmice sa Svetskog prvenstva
Između Španije i Hondurasa,
Moja devedesetogodišnja majka i ja,
Ona s podeljenom pažnjom između pletenja čarapica
Za neko buduće dete koje će se roditi u komšiluku
Ili negde dalje, tek
Da ga sačekaju i da budu dar od jedne prastare bake,
I mene koji pokušavam da se udubim u igru,
Ona, tj. moja majka, koja je rodila četiri sina
I koji su svi za fudbal imali obe leve noge,
Pita, pošto je utakmica poprilično odmakla,
Ko igra ovo?

Španija, majko.
Ona Španija koja je nekada proterala Arape i Jevreje
Sa Pirinejskog poluostrva,
A ubrzo potom osvojila i kolonizirala pola sveta,
Pa i Honduras,
Zemlju koja večeras na sportskom polju
Bije bitku s kolonizatorom.13
Nisam čula za Honduras. Ne znam gde je to, kaže.

To je u Americi, u Južnoj Americi, tamo gde rastu
banane,
Tamo gde su živeli Indijanci,
Onaj narod kojeg su kauboji u filmovima neprestano
pobeđivali,
Onaj nesretni narod za koji smo mi
U bioskopu navijali,
Jer smo Indijance doživljavali kao svoje.

A ko su bijeli a ko crveni?
Između nekoliko okrenutih redova iglama na čarapi,
Pita.

Crveni su Španci
A beli Hondurašani.

Čini mi se da ovih crvenih ima više.

U pravu si.
Čini se da ih ima više
Jer im je više stalo do pobede pa više trče,
Svuda stignu.
A ima ih podjednako.

A zašto ovaj ne udari loptu?
Je li se umorio?
Vidi kako stoji i dahće.

Ne, on čeka da mu sudija dade znak,
Da mu dozvoli da puca penal.14
A što je ovaj narod ovako obučen?
Ko su oni?

To je publika.
Tako se publika maskira.
Oni podržavaju svoj tim vikom,
Mahanjem zastavama,
Duvanjem u trube vuvuzele
(U onakve trube
kakve sam ja pravio u proleće od mlade vrbove kore,
sećaš se?)
Oni su se obukli šareno,
Ili su se premazali po telu
Bojama svoje zastave.

Moja majka odlaže pored sebe čarapicu koju plete,
Gleda me pravo u lice,
I puna nekog skrivenog besa
Šutnu klupko koje se motalo oko njenih nogu
I reče:
Ž’o mi je što bar neko od vas braće nije posto fuzbaler,
No ste se svi dali na umetnost,
Pa niko za vas ne zna.

 

Ibrahim,Rifo, Ismet, Hilmo , Zada

Ibrahim Hadžić o Majka-Zadi  za portalnovosti

Kada neko bude pisao studiju o liku majke u domaćoj poeziji, ‘vaša majka’ sigurno će biti među najoriginalnijim junakinjama. Kako je ta devedesetogodišnjakinja, koja gleda prenos finala Svetskog prvenstva na TV-u i plete, pa ljutito šutne klupko zato što niste postali fudbaler, ušla u ‘Duge senke kratkih pesama’?

Priča o mojoj majci je istinita. To je onaj deo meni drage istine neophodne za stvaralaštvo, koja se ne krije, već ističe u mojim kasnim pesama. Moja majka je stvarna osoba. To je Zada Hadžić. Mi je, njeni sinovi, nismo zvali majko (da sada ne ulazim u te detalje), već po imenu, ali zato je danas celo Rožaje, a i šire, zove Majka-Zada. A tako je zove zato što se pročula po svojim dobročinstvima, po svojim stavovima. Ona je vrlo komunikativna osoba. Kada ode u banju, mesecima se javljaju žene koje su sa njom bile u sobi da pitaju kako je. Javljaju se čak iz Beograda. Ona je puna energije, radoznala je i sada. Pre desetak godina, kada se bila nešto teže razbolela, nazvala me je telefonom i skoro zapovedila: ‘Dođi! Dođi da pričamo.’ Htela je pričom, kao Šeherezada, da pobedi bolest koja se nad njom nadvila. I pobedila je. Iako ima četiri razreda osnovne škole, uz nas, sinove, i ona se ‘školovala’. U spontanim takmičenjima sa unucima, pa i ponekom snahom, pobeđivala ih je u nabrajanju recimo ruskih i domaćih pisaca. Jednom prilikom, po povratku iz stolarske radionice, moj brat svratio je do nje i upitao: ‘Koji je danas dan?’ Majka je na moje zaprepašćenje odgovorila: ‘On se, bogomi, gore u selo izgubio kao Robinzon Kruso, pa ne zna koji je dan.’