Prostak

Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Sve­ga i sva­če­ga se čo­vjek i na­slu­ša i na­gle­da to­kom ovog ovo­ze­malj­skog bo­rav­ka u ži­vo­tu. Ne znam da li će­mo po­sto­ja­ti ne­ki dru­gi mi, po­sle ovih sad nas, i da li smo i ko smo bi­li prije, ali znam da mno­ge na tim pu­te­vi­ma ne bih vo­lje­la da sret­nem. Na­ža­lost, mno­ge, a ne po­ne­ke, jer sam si­gur­na da je upra­vo ta ve­ći­na nad­vla­da­la i za­vla­da­la ži­vot­nim pro­sto­rom i sva­ko­dne­vi­com.
Na­zva­ću ih pro­sto i jed­no­stav­no-pro­sta­ci. Oni ni­su „pro­sti” k’o pa­sulj, jer pa­sulj je ne­što vr­lo uku­sno i ra­do vi­đe­no u mo­joj bli­zi­ni. U nje­mu se (kao i u su­vim re­bar­ci­ma) mo­že uži­va­ti i po ne­ko­li­ko da­na, u pro­sta­ci­ma i nje­go­vim do­da­ci­ma ne mo­že ni je­dan je­di­ni se­kund.
Pa­sulj je „prost’’ jer je jed­no­sta­van i uku­san, a pro­stak je ne­u­ku­san, blju­tav i ne­za­sit. On u svo­joj pro­stač­koj pri­zem­no­sti no­si pri­mi­tiv­ca, sko­ro­je­vi­ća i ba­ha­tog ne­zna­li­cu. Pro­stak se ne ra­đa, on se „ob­li­ku­je’’ us­put, no­šen kuć­nim ne­va­spi­ta­njem i okru­žen upra­vo oni­ma ko­ji su po­ni­kli iz istih pr­ći­ja pro­sta­klu­ka.
Kad po­mi­slim i ka­žem pro­stak, na­rav­no da mi­slim isto i o pro­sta­ku­ši. Žen­ski rod ne­će ni­ti mo­že uma­nji­ti mo­je ne­ga­tiv­no mi­šlje­nje o ovim vr­sta­ma tu­žne re­al­no­sti. Va­zda kr­pa na­đe za­kr­pu, pa su i ova dva zla u pa­ke­tu, ubi­tač­na pro­stač­ka kom­bi­na­ci­ja. Nji­ho­vo uza­jam­no do­pu­nja­va­nje, po­la­ko ali si­gur­no po­pu­nja­va dru­štve­no okru­že­nje, te se ni po­li­tič­ko ni kul­tur­no ne mo­že bez njih za­mi­sli­ti.

Pro­stak je da­kle vo­đa pro­stač­ke i pri­mi­tiv­ne re­vo­lu­ci­je, dik­ta­tor ne­zna­nja i do­ži­vot­ni pred­sjed­nik pri­zem­no­sti. Pro­sta­ku­ša je nje­go­va de­sna ru­ka i pr­va „da­ma’’ uvijek sprem­na na pro­stač­ke ak­ci­je. Pro­stak zna da je or­to­dok­sni pro­stak, jer zna da ni­šta dru­go ne zna, ni­ti mo­že bi­ti. A, i za­što bi bio? On se od­lič­no osje­ća ka­da čač­ka nos, dok čač­ka­li­cu „še­ta” po usti­ma.
Ši­bi­ca, vr­lo če­sto bu­de ade­kvat­na za­mje­na.On uži­va u mljac­ka­nju dok je­de i sr­ka­nju dok pi­je. On soč­no i buč­no psu­je, plju­je i „raz­go­va­ra” sa oko­li­nom. Pro­stak „zna” sva­ki red, pa i onaj pla­žni. On, nje­go­va mno­go­broj­na rod­bi­na, gaj­ba pi­va i pa­ra­daj­za „ured­no i ti­ho” uži­va­ju na sun­cu. „Zna”pro­stak red, ni­je on od ju­če, i za­slu­žio je da po­ne­kad i gro­mo­gla­sno za­hr­če na pla­ži. Či­sto da se osta­ne u pro­stač­kom rit­mu. Ono što ga de­be­lo kva­li­fi­ku­je kao pro­sta­ka je­ste gle­da­nje i za­gle­da­nje tu­đih že­na na pla­ži. A što i ne bi, ka­da je nje­go­va pro­sta­ku­ša oti­šla u ve-ce, par­don u vo­du. Mo­re i so su ču­do pri­ro­de i kao ta­kvi su stvo­re­ni za ma­lu i ve­li­ku nu­ždu pro­sta­ku­še.
Pro­stak na pla­ži ima i neo­do­lji­vu po­tre­bu da „tu­ri’’ svoj pe­škir tač­no uz ne­či­ju gla­vu i da tik uz nju za­bo­de sun­co­bran. To što će se ne­či­ja gla­va na­ći u de­be­loj la­do­vi­ni, pro­sta­ku će se uči­ni­ti kao hu­man gest. Da­kle, sve­ga i sva­če­ga se čo­vek na­gle­da su­sre­ću­ći se sa pro­sta­ci­ma na ra­znim de­sti­na­ci­ja­ma. One ma­lo emi­nent­ni­je pro­sta­ke, ko­ji su na „ure­đe­ni­jim” pla­ža­ma ži­vo­ta „sre­ćem” sa­mo na te­le­vi­zi­ji. Oni sve ove rad­nje vr­še na jah­ta­ma, vi­la­ma, sa ra­znim „pa­ro­vi­ma’’ i na mje­sti­ma vi­so­kog’’ pro­sta­klu­ka. Go­spo­da­re nji­me vr­lo „ot­me­no” i ras­ka­la­šno.
Ni­je nji­ma la­ko. Te­žak je to put od pro­sta­ka do pro­sta­ka „sa sti­lom”. Tre­ba­lo je pre­va­li­ti mno­ge pro­stač­ke pu­te­ve i do­ći ta­mo oda­kle ni­su ni mrd­nu­li.

Sa dna, na dno dna. Sva­ko po­tro­šač­ko dru­štvo, a ovo da­nas je­ste ta­ko, no­si u se­bi i sa so­bom mno­go to­ga pro­stač­kog. Za­to, dra­gi mo­ji, ne ula­zi­te u tu po­tro­šač­ko-pro­stač­ku kor­pu. Ja ću do­sto­jan­stve­no na dru­gu stra­nu. I ja i moj bič. Jer pro­sta­kluk je kič.