Zuvdija Hodžić – Nur Doka (Obraz)

Predstavljamo originalni tekst iz kojeg su korišćeni motivi za film Obraz. Lik Abida, Novopazarca, apsolutno ne postoji. Čovjek koji pregovara sa Nur Dokom o predaji „vlaškog“ djeteta je Seljmon Hoti.

NUR DOKA

Piše: Zuvdija Hodžić

Sve što je disalo hitalo je u skloništa.

Bjehu navrli obijesni balisti, posundaše se so­kacima, skrhaše proške, razgnječiše lijehe, pljačka­jući i paleći razrijeđene pravoslavne domove, kolju­ći čeljad i stoku. Bacali su ih u zapaljene stogove sijena.

Navraniše se i na Gusinje, našlo im se na putu, sviklo. Pritiskoše ga kao povodanj.

Trupali su po kulama, tuhali, pentrali se na ta­vane, zabijali se u trapove i budžake, izvukujući skrivenu i upaničenu djecu i po kojeg starca, koji se, nemoćan da bježi prokletijskim prljagama, skrio u rupi, dok mine nesreća.

Ponadaše se, zaludno, da će brzo.

Neki se predadoše sami, iako su znali što ih čeka.

Balisti su ih strijeljali tek kad bi ih izmučili i iživjeli se, orgijajući.

Ovo im je za dvanaestu, za kršćenje na silu.

Za Avra Cemovića, zadužio nas je na Previji.

Mušketali su i djecu, vrnućemo im to sad.

Ničija ne svijetli ti do zore, pa ni njihova.

Krst su nam na čelo utiskali.

Pojahali su nam na obraz. I na žene.

Galamili su, granali rukama, prsili se i pucali, sigurni u svoju snagu, ubijeđeni da je došlo njihovo i da će dovijek trajati.

Banuše i pred kuću Nur-Dokinu. Skoliše je sa svih strana, zatrpaše. Bjehu doznali da je u njoj vlaš­ko dijete, sin pokojnog Jefta Dragovića, kafedžije.

Izbezumljeno i samo, nasumice uskočilo je preko bašte u njegovu kuću.

Hrupiše na vrata kundacima, da ih razglave. Teška reza škripnu, baglami prozuklo huknuše.

O, Nur-Dok, bra. Čuješ li, o Nur, bra?

Iskoči, došli ti musafiri, ne srijeću se tako.

Kapidžik na vratima se pomače i otvor poklopi Nur-Dokino izborano, zgrčeno lice. Virnuše sitne oči, uvučene ispod nakostriješenih vjeđa.

Ne ulaze tako musafiri u kuću. Ne prelazi se tako Nur-Dokin prag. Nije se naučilo. Što ćete?

Otvori, Nur, znaš ti što smo došli, Vlašče, ko­pile, u tvojoj je poštenoj kući. Daj nam ga. To vala.

Nur-Doka pretrnu. Nije ni morao da pita, znao je da će stići, vidio je neko ovo dijete i prokazao. Ni da ga sakrije nije stigao, ni da ga izvede nekud nije mogao.

Zapecaše ga koprive znoja, do kosti, zasvrb­ješe.

Jest, vala, tu je. Dijete je to, siroče, ne griješite dušu, ne priliči vam.

Sva je ta bagra ista, Nur. Porašće i ono pa će ti krv isposati. Takvi su, znaš. No otvori. Deveto im koljeno treba utrijeti, da se ne pogani zemlja. Samo je ono preteklo, spiskali smo ih sve, da se ne kote.

Sklupčano u ćošku, dijete je drhtalo, prigušeno jecajući. Čulo je sve, znalo je što ga čeka.  Zaplakala su i djeca, Nur-Dokina i braće mu Šelja i Haruna. Njihove žene, očajne i nemoćne, lo­mile su prste, udarale se u grudi ili stiskale djecu.

Nur ih pogleda, obrnu se, bi mu žao djeteta. Htjede da mu kaže: ne boj se, sine, ne da tebe đedo pa da se sve obrne. Lijepo li si, nesrećno li si, nevino li si. Riječi mu zapriješe u grlu, kao koščice, ne moga da ih progune. Zagrcnu se od njih. Sjeti se braće i uzdahnu. Đe su našli da baš sad vrat krhaju, slomili se dabogda, u nevrijeme. Kuda li su se đenuli, ugasili se, ni s knjigama se ne sastavili. Ne ostavlja se dom i čovjek sam kad je vrijeme, nevrijeme, ovakvo. Što ću sad sam? Što da činim? Sila je to, sve gori od gorega, a milosti nemaju, prsli im obrazi a za strah ne znaju. Boga ne poštuju. Sinoć su suturisali porodicu Aba-Goske, turili im bombe kroz pendžer, da svi izgore, zajedno sa Đurom Savovim, bjehu ga sklonili u plijevnicu, komšija im je prvi.

Namakli su i mene na muke, uprtili mi ih, težih imao nijesam, a svašta sam preko sijede glave pre­turio.

Pustiti ga ne mogu a držat ga u kući ne smi­jem. Ovo me još nahodilo nije, jadnika. Ni odbranit ga ne mogu. A moram. Što me snađe pod stare da­ne, pred grobom. I drugom sam nogom u njemu. Što mi to činiš, bože dragi. Što mi dušu ne uze, da me ne sramotiš ovako? Mnogo ih je, a međe ljud­ske nemaju, za tebe nikad nijesu ni znali. Nagodit se ne možemo, znam. Ni pomoći mi nema, sam sam.

No sad, što je, tu je. U zemlju da potonem ne mogu. Ni grobove zasramit. Neću, vala. Star sam da se brukom pokrijem, kad ću se oprati?

Kundaci zahrupiše po vratima, opet.

Nur-Doka se prenu, zabaci krupnu glavu, odlu­čan, ljut.

Ne igrajte se glavom, ljudi. Iz ove se kuće niko izvodio nije. Jako smo pleme, s nama su i Čeljići, ne valja nam se zamjeriti, pametno nije. Nikome opros­titi nećemo, nikome dužni ostali nijesmo. Skupiće­mo se brzo, tražićemo vas.

Ne laparaj, stari, ne đetinji. Šenuo si ili se sprdaš.

Prošlo je tvoje, hvala bogu.

Ne dam ga, prasnu Nur, uvrijeđen. Ne dam, ne dam… ponovi nekoliko puta, kao da je time želio i sebe da uvjeri.

Ko te pita, stari hajvanu, strašilo bezubo.

Čalmaši se uskomešaše, odvojiše se od vrata. Po gredama zafijukaše meci.

O, Nur! Obalićemo ti sijeno, navalićemo na japiju i zažditi.        

Imaš đecu, pričuvaj ih dok je vrijeme.

Daj to pašče da ih ne pogani.

Ne dam, dijete je to, ograisalo je dosta. A vi, hajte i uzmite ga, ako vam može biti.

Ko ih čuva, gori je od njih.

Turićemo ti bombu, niko iskočiti neće.

O, Nur, o Nur-Dok, bra! – poznade promukli glas Seljmona Hota. O, Nur, bra, slušaj me. Branit ga ne možeš, sačuvat ga ne možeš. Zlo ti se hvata kako god obrneš. Najbolje ti je  da ga predaš.

Pih, to mi Seljmon zbori, pomisli Nur. Gubalo ga što smo zajedno za sofrom izjeli. Nitkov.

O, Seljmon, viknu, o, Seljmon, čuj me. Hoću nešto da ti rečem. Stanite!

Nagla tišina popade po svemu, naježiše se od toga.

Ha, Nur, zbori. Slušam te.

Daj mi besu da mi ovo dijete ne dirate dok ne vidim Demuša, vođu vašega. Stari smo znanci, iska­ću mu ovo dijete, da mi ga oprosti.

Seljmon pristade odmah, znajući dobro Demu­šovu narav i bjesnilo koje ga spopane kad se spo­menu Vlasi, mrzio ih je iz duše, uvjeren da su oni krivi za sve što ne valja na svijetu.

Stanite! O, Nur-Dok, iskoči, hajde. Dadoh ti riječ, vala. Jamčim, puškom.

Za vratima, Nur pozva najstarijeg sina koji s karabinom čučaše  kraj pendžera.

Evo ti bomba, Kađur. Ako se primaknu i na­vale: udri. Ne daj ih u kuću i uglavite vrata. Žene i sitnež neka se povuku u klijet, sigurnije je.

Smače rezu i pogrbljen, tromim, staračkim ho­dom, siđe niz stube. Bio je natušten kao oblaci, nad Vrmošom. Bliži zemlji no nebu. Gledao je pred so­bom, ali svi su osjećali da mu iz očiju sijeva i pišti bijes. Osjećali su da je nadut i može prsnuti kao sr­ča, raznijeti i sebe i njih. Gotovo nesvjesno uperiše puške u njega, pa se razmakoše, čineći mu put.

Do kule, u kojoj se bješe smjestio Demuš, ispratiše ga nekolicina. Tu im se Nur-Doka okrenu i obrecnu.

Sikter, sikter. Sam ću gore. Đeveri mi ne tre­baju. Mičite se da ne pukne bruka, da vas suturišem.

Pustiše ga da uđe sam.

Dobro, Nur, pričekaćemo, da vidimo.

Uđe u veliku sobu, zagazi runjavom serdža­dom. Neki mlađi skočiše na noge, čineći mu mjesto.

O, hajde Nur, bujrum, koje dobro, glasnu se Demuš Kodra. Ostario si, viđu, smrknut si. Da te bolest nije savila.

Dobro sam Demuš, ništa mi nije. No svrnuh da ti rečem: u kući mi je Vlašče, sin Jefta Dragovića, strknuo pravo u ruke. Pa dođoh da ti ga prijavim, naredio si tako, čuo sam.

Pametno si učinio Nur. Aferim. Glavu ću ski­nuti svakome ko im ruku pruži, zaklaću, poprštiću da se ne kote, majku im kaursku. U prah ću sve, i žene, i đecu, i mal im. Zapamtiće Demuš Kodru, he. Vriskaće kad mi se ime pomene, sna imati neće, ni od mene mrtvoga. Izbiskao sam, očistio sve od po­gani. Zbog njih je carstvo propalo, turčili su se da ga upropaste, gradili su džamije a pod zemljom su crkve imali. Nikad vjere u njih.

Demuš, još nešto sam htio.

Što Nur, zbori.

Neka ga ne muče, dijete je, neka ga prevare i pucaju odmah, učini mi to, zbog moje đece.

Dobro, de, neka ti bude. Jarani smo stari.

S rukom na lijevoj strani grudi i naklonom, Nur-Doka se pozdravi i izađe. (Neka sad bude tako Demuš, neka, ali vam to Nur neće zaboraviti. Kad-tad ti ćeš mi prvi platiti za ovo, oprostiti neću, ako ja ne mognem i ne stignem, amanet ću ostaviti, hoću vala).

Što je rekao Demuš – prekidoše ga iz razmiš­ljanja.

Je li ti dao medalju, hihi, hi.

Zapitkivali su, dirkali. Bješe ga nategao bijes što je prijetio da provali i šikne no on ga savlada, pređe i preko njihovih podrugivanja. Gazio je nogu pred nogom, da se smiri, pa tek onda prozbori.

Demuš me ubijedio da vam ono Vlašče predam i ja sam pristao. Prijatelji smo, neću da mu se zam­jeram. Rekao je da ga ne mučite, no da ga ubijete, odmah, čim ga izvedem na stube. Zavaraćemo ga, vi krenite uz sokak, neka vidi da idete. Trojicu posta­vite ispod stuba da sačekaju.

I kažite Demušu, tražio je, da zna.

Sad ću ja. Hajde, recite svojima, nek se spreme.

Hoće, ne brini. Noćas idemo, vraćamo se. Čuli smo da su ovamo krenule brigade onih komunar­skih skotova. Obavijestio ih neko za ovo naše kup­ljenje. Dočekaćemo ih gore, satrijećemo, da se pri­ča. Haha, ha.

Nur-Doka uđe u kuću. Opkoliše ga svi, nestrp­ljivi, uzbuđeni.

Dobro je, razvedri ih Nur, dobro je, đeco. De­muš mu je oprostio život. Straši se partizana, idu ovamo, a zna da je Harun s njima. Može mu valjati, ne zna se što vrijeme nosi i ko će biti kadija. A na njega su čekali, on je jedini pretekao, htjeli su da dovrše.

Đeca zagrajaše, obradovana. Obisnuše mu se oko vrata, poljubiše ga. Žene pustiše suze. Dječak ustade, zbunjeno, ne znajući šta bi s rukama.

Samo, moramo ga prebaciti u kuću Etovu, on je dobro sa Talijanima, propustiće ga da provede ovo dijete do Vasojevića, do njegovih. Tako ćemo i mi i ono skinuti brigu s vrata.

Meša, obrnu se sinu, trkni do Etema i kaži da sam poručio da noćas dođe za ovo Jeftovo dijete i prihvati ga.

Hajd, sine. Ne boj se, eno ih đe idu, vidite i sami.

Hoću babo, evo, odmah, evo.

Gurnu vrata i propusti ga da prođe. Meša goto­vo i ne zakorači na drugu prečagu a puške graknuše. On se savi, pokuša da se dohvati za čamovu perdu, ali mu ruka skliznu kao tuđa, prelomi se i on pade niz stube, krckavo, kao da puca džam. Jeknu, dva­put, zakoprca se, zgrči i smiri. Nur-Doka stisnu puš­ku, grčevito, okrenu je da puca, da iskali i oduši, ali mu ona ispade iz ruku. Slomljen i otežao, pritisnut bolom, siđe niz stube. Balisti zaminuše uz obor, preskočiše proške, ne osvrćući se.

Nur-Doka uze opušteno tijelo u naručje, sme­teno zureći u njega. Bio je prekinut u pasu, kao po­gođen u trbuh. Onda se uspravi i dok mu je brada podrhtavala, zajeca.

Meša, dijete moje, Meša sine, oprosti babu svome, oprosti.

Žene zavriskaše.

Lele nama, kuku, kuku… oj, oj.

Uznosio ga je uz stube, mrmljajući nešto u bra­du, odsutan za sve, ne videći ništa.    

Oprosti mi, sine, morao sam. Meša, Meško, si­ne, Meka moj.

Milovao ga je po kosi, kudravoj i svilenoj kao kukuruzna šaš, položenog na pustaćiji.

Oprosti, sine, oprosti babu… morao je…

Nur-Doka nije mogao da ustavi suze. I vlaško dijete, u ćošku, grcalo je, sklupčano i samo.